Kažu da se umjetnost ne požuruje. I da sama dođe. I onda svi seru aj piši aj piši. Niste sto godina ništa stavili. Kad će novi post. Kubi? Gariću? Nekako se iskristaliziralo da su tu najuporniji Meskići. Njih to izgleda najviše veseli.Fala vam. Jahve će uvik posrat nešto. Iskreno nebi ni volija da me pohvali. Zabrinija bi se. Zna bi da nešto nije dobro... Ili da mu nestalo WC literature pa žica stripove. Spomenija bi Gospodare ali već su u njega. Za ostale neznan. Macakis digod priupita šta ima sa blogon. On nekako razumi, bar tako mislin. Slindro je davno sve to odjeba. Dragan ne pita, ali proćiri. Pari mi tako bar. Za ostale neznan. Lipo čovika iznenadi kad skontaš da ljudi, unatoč nepisanju misecima, svaki dan čirnu na blog. I to po par puta dnevno. Skonta san to kako su odma svi na fejsbuku odma skontali za ovi post ranije, pa se javili. Pa čovika ponese kad ti ime završi u tuđem status updateu...

Nešto san počeja srat o umjetnicima gori, pa se izgubija.Ne mislin za sebe da san ikakav umjetnik. Za Kubija pogotovo. Ali ima tu nešto. Par miseci ništa, ništa, pa onda zabljesne u momenat. Pa sto ideja. Evo i ovaj pišen, a taman san ovaj prošli završija. Ali nije ga red stavit odma na internet. Misecima ništa, ništa, pa onda dva u jednu večer usrit ispitnih rokova. Bezobrazno. Ma neznan uopće oče li ovo igdi i doć i oće li išta vridit, ali evo, tok struje svijesti (Marcel legendo) mene totalno zabavlja u ovom momentu. To je valjda ono šta je bitno. Iša Kubi sa nekin ženskin u In bara, svi negdi nešto oko faksa, a ja ode, od silne dosade tipkan po wordu jer mi je to jedino ostalo. Seminar mi se neda, u xpertu san predzadnji u diviziji, pa ni Caji više nemogu srat, čak je i jadna Zagora isprid mene. Jadno. Na fejsu ništa,dopizdi čoviku, ma neznan.

Ali mi je nekako taj fejs u zadnje vrime uzeja masu vrimena. Laga bi kad bi reka da nije.  A svašta tu vidiš, čuješ, pročitaš. Seremo da živimo u društvu di nas se kontrolira, da Vlade i masoni sve prate i kako to nije dobro, a onda uredno na fejsu ostavimo sve podatke o sebi. Neću sad pričat onu lošu bazu o fejsbuku, majspejsu,osobnoj i policiji, ima ljudi koji samo ćekaju da te poseru. I tako jedna od jačih stvari na tom fejsu mi je onaj relationship status. Eto ja bidan stavija da san singl. Šta ću, nijedna me neće, čemu srat išta dalje. Ima opcija in relationship. To je ok. Čovik i žena u vezi, pa ajde, drago mi zbog njih. Ima ljudi koji ništa ne stave. Neka in. Ima onih koji stave engaded pa misle kako je to svima smišno. Šaljivđije, reklo bi se. Ali ima jedna prekrasna opcija, a to je „its complicated“. Ma ta nekako sve rješava. Posebno kad je muško stavi. To je ono :  „Ma neman curu, a sram me stavit single. Glupo mi ne stavit ništa, isto za sebe mislin da san jebač. Ma iden ja stavit it is complicated, neka ljudi misle da ja iman nešto, ali isto neman ništa. To je nekako romantično, osjećajan sam, trudin se oko te neke svoje sa kojom mi je situacija tako komplicirana. A žene vole emocionalne dečke.“ I tako se nađe tih it is complicated koliko očeš. I reka bi da je to valjda najgluplja stvar na svitu, da ne postoji minjanje tog statusa. I onda mi se svako toliko kad upren „home“ javi da mi je neki lola od prijatelja prominija relationship status iz „single“ u „it is complicated“. Pa u pičku materinu, oće mi neko objasnit koji je to kurac. Ovako nekako.  „Znači jutros kad san se probudija nisan ima nikoga, bija san singl, ka i zadnjih godinu dana. Ali kvragu, popodne mi se sve zakompliciralo. Sad više neznan jesan ili nisan u vezi. Ajme šta je meni ovo tribalo. Kako ću sad, šta ću sad??“

Ma jado jadni priznaj sebi da nemaš curu, nisu veze bolest da se zakompliciraju.

I tako, stoji mlada cura, onako lipa plavuša, u čekaonici u bolnici i nervozno hoda gori doli. Ne puši jer je idealna cura pa ne puši, ali je slobodno možete zamisliti kako nervozno ka Vasko uvlači plavi walter, čisto lakše vizije radi. Ide ona gori doli gori doli, gleda u pod i nešto broji. Nije joj lako. Izlazi doktor iz operacijske sale sa zabrinutim izrazom na licu i skida rukavice, te ne može curu pogledat u oči. Ona sva u očaju dotrči do njega i sikće „kako mu je, kako mu je?“

„Neznam. Nije dobro. Stanje mu se zakompliciralo. On teško podnosi ovu vezu.“

„Ali doktore“ povisit će glas plavuša i raširit lice u širok osmjeh: „ Ali doktore, mi uopće nismo u vezi“ . Nato će je doktor pogledat očima u koje se vratila živost. „ Niste u vezi“ reći će, lakoćom kao da mu je pao ogroman teret sa grudi.

 

Ma makni taj status sinko jadni. Ili jesi ili nisi- nema između.

Evo sad dolazi lito, a mi jadna dalmatinska emigracija još ode u Zagrebu koji tjedan. Je lani nije bilo ovgo smeća od fejsbuka pa nisi triba ni gledat kako se ova stoka doli počela kupat (neka in kiše ovih danaJJ), a sad nemoš negledat. Pa ovaj added new photos, pa onaj added new photos, a naslovi albuma sve gluplji od glupljeg : plaža, mi na plaži, prvo kupanje, dolazi lito... Komentari još gluplji : „hahahaha nu šta si izgorila“, „ajme bila san ka sir“, „ajme nu mi celulita, miči ovu sliku“, onda se uvik neko iz Zagreba nađe, neznan jeli isprovociran, ili samo ljubomoran, pa komentira : „ajme blago van“, „ajme i ja bi“ i to su oni kompleksniji komentari. Još su gori oni „uzdasi“: „ajme more“, ili samo „moreeeeeeeeee“ , „plažaaaaaa“ i tako dalje i tako dalje. Ma nedan se ja isprovocirat i neda mi se ni komentirat. Možda zato šta sve ženske jedna drugu komentiraju, pa se ne snalazin u onin „ nu šta si smršavila od prošlog lita“ komentarima. Nije da ikad primjetin da je koja smršavila, ali nekako san naučija to tu i tamo reć nekome iz pristojnosti, posebno kad me neko pita ono „jesan li smršavila?“. Ma to nije ni bitno, ustvari. Uglavnon, ne komentiran te „nu šta san izgorija/la slike“, a vidin da niko od „mojih“ više manje ne komentira... To bi mi bila neka kapitulacija prid onin „ajme blago van se vi ste na moru“. Imamo i mi ispitne rokove i to nas baš veseli...

Neznan zašto, ali su me te puste slije lita i plaže nekako podsjetile na zimu i na zimsku psihu žena, toliko drugačiju od ove litnje...I tako kad udre zima u Zagrebu, pa ono čekan Božić za zaletit se doli koji dan... I tako dođen ja doma, bacan torbu isprid veš mašine, pa uđen u „svoju“ sobu.  A ono u sobi milijun ženskih gaćica, tangi, parfema, onda one puste majice šta svaka ima svoje ime a neznan kako se ijedna zove.  Reka bi neko ko ne zna, ma nu jebača, ali jok... Ja znan da mi se tokon semestra u sobu uselilo mojih dragih pet , šest polusestara, mahom iz ruralnijih područja općine, računajući pritom  i Borak. I znan da moja soba nije moja, ustvari, da ću tribat molit da tu ostanen koji dan. „Dokad si tu?“ pitat će Jele čin me vidi u gradu, a meni nekako neugodno, curi san uzurpira smještaj, pa izmislin neki datum raniji, da dobijen bar ono „aj, aj, možeš „ uz kolutanje očima.

E pa onda dođe subota, a u stanu hotel totalni. Ja se lipo otuširan oko 7 ipo, jer znan da je to krajnji moment, wc-a posli te ure ne mogu uvatit bar do ponoć. A ponoć mi kasno- već će omiški plavci pozatvarat i ono malo kafića koji nisu zapečaćeni. I tako ja već oko 8 uri spreman za vanka, a iz sestrine sobe kreće 10-ak žena u okupaciju WC-a i svih ogledala po kući. I ja šta ću, jadan, čekan da me kogod zovne, Slindro mi je tu uvik prvi izbor, on isto nema šta radit. Ako on neće vanka odma, jebiga, tribat ću uru ipo trpit ćopor žena u standardnoj „ kako mi stoji ova majica“ formaciji. Digod tu Kubi ugodno iznenadi, pa zovne ranije, zadnji za kojeg bi reka. „ Aj pokupit ću te za 10 min“. Skonta ja kurbar je kurbar, kurac on dolazi mene pokupit,spustija bi se ja doli, netriba se on bezveze penjat, ali dolazi on ženama savjetovat šta in stoji bolje...Čovik zna i gotovo.

Uglavnon, šta je ode bitno, bitno je to da ja to vrime dok čekan njega ili čekan za izać, visin za kompjuteron u bivšoj svojoj sobi, i onako bez interneta, prčakan malo po muzici i ne obaziren se. Pošto kompjuter ima cirka 20 pisama od kojih dvi poslušan, počnen sasvim nesvjesno zvirkat po svojoj sobi, ono moja je soba, smin valjda gledat u svoje zidove. Pa bacin oko na krevet i sa prijeziron pogledan one knjige sa faksa koje svaki put tako optimnistično ponesen da ću učit. Neda mi ih se maknit, lakše je okrenit glavu, a tamo prid mojin ogledalon uredno neka sestrina prija stoji onako u gaćicama i grudnjaku pa se šminka, stavlja sjenilo ili šta ja znan... „Ne gledaj, ne gledaj!!!“, odma počne skrika, vika, a meni neugodno. Aj da san bar gleda išta, imalo bi mi zašto i bit... Ma šta bi ja vas gleda, ono nemojte dolazit u MOJU sobu, bar onih par dana dok iman koliki toliki suverenitet nad njon. Ono nemojte dolazit prid moje ogledalo, ima sto drugih ogledala po kući. Normalno, uvik se ja povučen, oden  ča negdi, neka se cure spremaju. I sad san svatija... Palin fejsbuk, gledan slike, koje mi se same nameću, da ne bude i ovo i ono, i vidin sve te iste ženske kako u istoj odjevnoj kombinaciji, koja liti ima čedniji naziv pa se zove kostim, paradiraju po plaži, slikavaju se i stavljaju to na internet da cili svit vidi.

Ma znan ja šta one meni oće reč bez riči u tim zimskim danima kad u gaćicama i grudnjaku ( šta je isto šta i kostim) paradiraju po kući. One meni govore : „ Ko si ti idiote da jedini gledaš pretpremjeru. Čekaj lito pa isto ovo gledaj na fejsbuku ka i ostatak svita“